СРПСКА ДУХОВНА АКАДЕМИЈА
У ПАРАЋИНУ 2005-2015.
Пише: Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ
Српска духовна академија у Параћину ове 2015. године обележава једанаест лета свог постојања. Први пут је одржана у јулу 2005. године, у пуној сали Музичке школе у Параћину, зграда Градске библиотеке. То је био почетак културне манифестације која се, упркос тешким финансијским и друштвеним околностима, одржала до данас, када је добила свој идентитет и постала призната и позната културна институција у националним оквирима, која траје континуирано током године, а награде најбољима и најзаслужнијима српским књижевницима и уметницима, ствараоцима свих опредељења и провинијенције, додељују се на завршној свечаности.
Српска духовна академија данас ужива углед респектабилне културне институције у Србији, а о њеном угледу и важности у српској духовности, књижевности, култури и уметности говоре бројна угледна имена досадашњих добитника њених признања. О престижу Српске духовне академије сведочи и велики број предлога за добитнике признања који пристижу Академији, као и велико интересовање врхунских српских књижевника и уметника из целе Србије за рад Српске духовне академије у Параћину.
КРАТАК ИСТОРИЈАТ РАЗВОЈА
СРПСКЕ ДУХОВНЕ АКАДЕМИЈЕ И ЊЕНИ ЦИЉЕВИ
Идеја за оснивањем једне институције од националног значаја и интегритета, као што је Српска духовна академија, живела је више деценија у мојој глави и срцу. Иницијативу за оснивање покренуо сам у Параћину 20. маја 2005. године, пред групом еминентних и угледних српских књижевника и интелектуалаца, чланова Удружења књижевника Србије. Сутрадан 21. маја 2005. још једном је детаљније разматрана концепција, план и програм рада будуће Српске духовне академије, институције која ће произилазити из Статута и Програма Удружења књижевника Србије, Француска 7, у Београду и Подружнице УКС-а за Поморавски округ у Јагодини. Закључено је да је оваква манифестација апсолутно потребна на српском духовном простору, и да ће њени циљеви бити унапређење духовности, књижевности, уметности и културе, као и очување српске националне баштине.
Одлука о организовању Српске духовне академије и конституисању Управног одбора донета је на седници одржаној 9. јуна 2005. године у Параћину. Чланови првог Управног одбора Српске духовне академије, били су књижевници: Мирослав Димитријевић, Бајо Џаковић, Зоран Трифуновић, Мирослав Чопа и сликар Србобран Килибарда. За првог председника Академије изабран је књижевник Мирослав Димитријевић. Одлучено је да Српска духовна академија своју активност остварује континуирано током целе године, а на годишњој свечаности додељиваће признања најистакнутијим српским ствараоцима.Одлука о установљењу и додели признања донета је 10. јуна 2005. године. Признање РАВАНИЧАНИН, у знак поштовања и сећања на тројицу средњевековних монаха из манастира Раванице, који се скромно потписиваху само као - Раваничанин, додељиваће се за изузетан допринос развоју, неговању и очувању српске духовности, културе, традиције и баштине. Биће то награда за животно дело. Признање РАВАНИЧАНИН имаће писани документ, који ће пратити уметничка скулптура у стаклу, рад познатог уметника и дизајнера Србобрана Килибарде или неки други уметнички и сликарски рад. Због материјалних разлога стаклене скулптуре се више не додељују. Признање ПЕСНИЧКА ХРИСОВУЉА, као знак сећања на две хрисовуље (повеље) кнеза Лазара, а које немају само духовну, већ и књижевну и историјску вредност, додељиваће се за значајан допринос српској књижевности, уметности и култури. Године 2013. донета је одлука да се уз поменута установе и још два нова признања: ПОВЕЉА и ВЕЛИКА ПОВЕЉА ЗАХВАЛНОСТИ, ствараоцима који су заслужни за развој српске културе и духовности, као и за рад, одржавање и неговање Српске духовне академије. На седници Управног одбора Српске духовне академије, одржане 26. септембра 2014. у Клубу новинара у Јагодини, донета је одлука да се установи и награда „ВИДОСАВ ТРЕПЧАНИН“ у знак поштовања личности и дела овог бунтовног и родољубивог песника – боема из нашег краја, иначе неправедно запостављеног, песницима који стилски и садржајно настављају његовим књижевним путем. Због тешких финансијских и друштвених околности, Српска духовна академија није могла сваке године да додељује поменута признања, али је Управни одбор Академије перманентно током година организовао књижевне вечери и промоције, издавачку делатност и представљање бројних књига, како у самом Параћину, тако и у другим местима Србије, а њени чланови су добијали многе угледне награде. С тога сматрамо да је Српска духовна академија испунила своје програмске циљеве и да се правом можемо поносити на њено једанаестогодишње трајање.
Она би требало и у будуће да исправља неправде које се чине српским писцима и ствараоцима уопште, посебно оним из унутрашњости Србије (провинције), пре свега када су у питању награде и признања, која до њих никако не стижу за живота, или врло ретко, из престоног нам града и дичнога културног центра, а тамо се за њих отимају ближи жиријима, комисијама и утицајним појединцима и боље постављене „литерате од каријере“, имућнији писци али нискога и сиромашнога талента, који се не стиде ни да купе своје награде, а не стиде се, богами, ни чланови комисија, жирија и критичари. Организовани у кланове, политички, идеолошки и догматски острашћене групе, али у великој мери зависне од својих ментора, престонички писци, па и уметници свих фела, изражавају и јавни презир према својим колегама из унутрашњости Србије и њиховом стваралаштву.
Српска духовна академија у Параћину нема никакве дотације, никакву финансијску помоћ од било које државне институције или органа, већ све организујемо „о свом руву и круву“, али зато смо потпуно независни и слободни у избору лаурета и уопште у својој делатности.
Зашто баш Српска духовна академија у Параћину? Зато што је Параћин још пре 7500 година имао своје писмо, словно и линеарно, а словно писмо пронађено у Параћину, представља најразвијенији варијетет словног винчанског писма, односно српског писма – србице. Србица је, дакле, старија чак за 2500 година од званично најстаријег писма -сумерског, које се убицира на око 3200 година пре нове ере. Параћин је, дакле, имао своју глинену библиотеку још пре 7,5 миленијума. Она је, додуше, бројала десетак или двадесетак глинених „књига“, али то су биле истовремено и прве књиге на свету.
Древни Моравци са овог терена били су писмени још пре седам и по миленијума. То нас обавезује да и надаље чувамо и негујемо своје писмо, своју богату културну, духовну, историјску и националну баштину.
Зашто баш награда „Раваничанин“? Од битке на Косову до Велике сеобе Срба, у манастиру Раваници су живели и писали, држали лучу писмености, духовности и културе, скромни монаси који су се потписивали као Раваничан 1, Раваничанин 2 и Раваничанин 3. Они су оставили не само веома битне историјске податке из тог времена, већ су и сами стварали. Зато смо њима у почаст и славу, одлучили да Српска духовна академија додељује годишње по три признања “Раваничанин“.
Награда „Песничка хрисовуља“: Према историјским подацима, кнез Лазар је манастиру Раваници подарио две хрисувуље, повеље или даровнице. Уводни део свих хрисовуља – аренге - имао је предивне и надахнуте текстове испуњене богомисленијем, духовном лепотом и поезијом, врло узвишеног стила. То је био разлог да Српска духовна академија установи и награде са овим именом.
Награде Велика повеља, Велика повеља захвалности и Повеља додељују се од 2013. године за допринос духовности и култури, а награда „Видосав Трепчанин“ додељује се од 2014. године за бунтовну, родољубиву, протестну и сатиричну поезију.
Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ, књижевник
Председник Српске духовне академије у Параћину
У ПАРАЋИНУ 2005-2015.
Пише: Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ
Српска духовна академија у Параћину ове 2015. године обележава једанаест лета свог постојања. Први пут је одржана у јулу 2005. године, у пуној сали Музичке школе у Параћину, зграда Градске библиотеке. То је био почетак културне манифестације која се, упркос тешким финансијским и друштвеним околностима, одржала до данас, када је добила свој идентитет и постала призната и позната културна институција у националним оквирима, која траје континуирано током године, а награде најбољима и најзаслужнијима српским књижевницима и уметницима, ствараоцима свих опредељења и провинијенције, додељују се на завршној свечаности.
Српска духовна академија данас ужива углед респектабилне културне институције у Србији, а о њеном угледу и важности у српској духовности, књижевности, култури и уметности говоре бројна угледна имена досадашњих добитника њених признања. О престижу Српске духовне академије сведочи и велики број предлога за добитнике признања који пристижу Академији, као и велико интересовање врхунских српских књижевника и уметника из целе Србије за рад Српске духовне академије у Параћину.
КРАТАК ИСТОРИЈАТ РАЗВОЈА
СРПСКЕ ДУХОВНЕ АКАДЕМИЈЕ И ЊЕНИ ЦИЉЕВИ
Идеја за оснивањем једне институције од националног значаја и интегритета, као што је Српска духовна академија, живела је више деценија у мојој глави и срцу. Иницијативу за оснивање покренуо сам у Параћину 20. маја 2005. године, пред групом еминентних и угледних српских књижевника и интелектуалаца, чланова Удружења књижевника Србије. Сутрадан 21. маја 2005. још једном је детаљније разматрана концепција, план и програм рада будуће Српске духовне академије, институције која ће произилазити из Статута и Програма Удружења књижевника Србије, Француска 7, у Београду и Подружнице УКС-а за Поморавски округ у Јагодини. Закључено је да је оваква манифестација апсолутно потребна на српском духовном простору, и да ће њени циљеви бити унапређење духовности, књижевности, уметности и културе, као и очување српске националне баштине.
Одлука о организовању Српске духовне академије и конституисању Управног одбора донета је на седници одржаној 9. јуна 2005. године у Параћину. Чланови првог Управног одбора Српске духовне академије, били су књижевници: Мирослав Димитријевић, Бајо Џаковић, Зоран Трифуновић, Мирослав Чопа и сликар Србобран Килибарда. За првог председника Академије изабран је књижевник Мирослав Димитријевић. Одлучено је да Српска духовна академија своју активност остварује континуирано током целе године, а на годишњој свечаности додељиваће признања најистакнутијим српским ствараоцима.Одлука о установљењу и додели признања донета је 10. јуна 2005. године. Признање РАВАНИЧАНИН, у знак поштовања и сећања на тројицу средњевековних монаха из манастира Раванице, који се скромно потписиваху само као - Раваничанин, додељиваће се за изузетан допринос развоју, неговању и очувању српске духовности, културе, традиције и баштине. Биће то награда за животно дело. Признање РАВАНИЧАНИН имаће писани документ, који ће пратити уметничка скулптура у стаклу, рад познатог уметника и дизајнера Србобрана Килибарде или неки други уметнички и сликарски рад. Због материјалних разлога стаклене скулптуре се више не додељују. Признање ПЕСНИЧКА ХРИСОВУЉА, као знак сећања на две хрисовуље (повеље) кнеза Лазара, а које немају само духовну, већ и књижевну и историјску вредност, додељиваће се за значајан допринос српској књижевности, уметности и култури. Године 2013. донета је одлука да се уз поменута установе и још два нова признања: ПОВЕЉА и ВЕЛИКА ПОВЕЉА ЗАХВАЛНОСТИ, ствараоцима који су заслужни за развој српске културе и духовности, као и за рад, одржавање и неговање Српске духовне академије. На седници Управног одбора Српске духовне академије, одржане 26. септембра 2014. у Клубу новинара у Јагодини, донета је одлука да се установи и награда „ВИДОСАВ ТРЕПЧАНИН“ у знак поштовања личности и дела овог бунтовног и родољубивог песника – боема из нашег краја, иначе неправедно запостављеног, песницима који стилски и садржајно настављају његовим књижевним путем. Због тешких финансијских и друштвених околности, Српска духовна академија није могла сваке године да додељује поменута признања, али је Управни одбор Академије перманентно током година организовао књижевне вечери и промоције, издавачку делатност и представљање бројних књига, како у самом Параћину, тако и у другим местима Србије, а њени чланови су добијали многе угледне награде. С тога сматрамо да је Српска духовна академија испунила своје програмске циљеве и да се правом можемо поносити на њено једанаестогодишње трајање.
Она би требало и у будуће да исправља неправде које се чине српским писцима и ствараоцима уопште, посебно оним из унутрашњости Србије (провинције), пре свега када су у питању награде и признања, која до њих никако не стижу за живота, или врло ретко, из престоног нам града и дичнога културног центра, а тамо се за њих отимају ближи жиријима, комисијама и утицајним појединцима и боље постављене „литерате од каријере“, имућнији писци али нискога и сиромашнога талента, који се не стиде ни да купе своје награде, а не стиде се, богами, ни чланови комисија, жирија и критичари. Организовани у кланове, политички, идеолошки и догматски острашћене групе, али у великој мери зависне од својих ментора, престонички писци, па и уметници свих фела, изражавају и јавни презир према својим колегама из унутрашњости Србије и њиховом стваралаштву.
Српска духовна академија у Параћину нема никакве дотације, никакву финансијску помоћ од било које државне институције или органа, већ све организујемо „о свом руву и круву“, али зато смо потпуно независни и слободни у избору лаурета и уопште у својој делатности.
Зашто баш Српска духовна академија у Параћину? Зато што је Параћин још пре 7500 година имао своје писмо, словно и линеарно, а словно писмо пронађено у Параћину, представља најразвијенији варијетет словног винчанског писма, односно српског писма – србице. Србица је, дакле, старија чак за 2500 година од званично најстаријег писма -сумерског, које се убицира на око 3200 година пре нове ере. Параћин је, дакле, имао своју глинену библиотеку још пре 7,5 миленијума. Она је, додуше, бројала десетак или двадесетак глинених „књига“, али то су биле истовремено и прве књиге на свету.
Древни Моравци са овог терена били су писмени још пре седам и по миленијума. То нас обавезује да и надаље чувамо и негујемо своје писмо, своју богату културну, духовну, историјску и националну баштину.
Зашто баш награда „Раваничанин“? Од битке на Косову до Велике сеобе Срба, у манастиру Раваници су живели и писали, држали лучу писмености, духовности и културе, скромни монаси који су се потписивали као Раваничан 1, Раваничанин 2 и Раваничанин 3. Они су оставили не само веома битне историјске податке из тог времена, већ су и сами стварали. Зато смо њима у почаст и славу, одлучили да Српска духовна академија додељује годишње по три признања “Раваничанин“.
Награда „Песничка хрисовуља“: Према историјским подацима, кнез Лазар је манастиру Раваници подарио две хрисувуље, повеље или даровнице. Уводни део свих хрисовуља – аренге - имао је предивне и надахнуте текстове испуњене богомисленијем, духовном лепотом и поезијом, врло узвишеног стила. То је био разлог да Српска духовна академија установи и награде са овим именом.
Награде Велика повеља, Велика повеља захвалности и Повеља додељују се од 2013. године за допринос духовности и култури, а награда „Видосав Трепчанин“ додељује се од 2014. године за бунтовну, родољубиву, протестну и сатиричну поезију.
Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ, књижевник
Председник Српске духовне академије у Параћину